Данас: Нова изјава Вучића о бољем животу који само што није стигао - Бајка о златном добу на дну Европе

 За оне који још нису осетили – златно доба Србије је почело и трајаће наредне четири године, најавио је председник Србије Александар Вучић у Азербејџану.

Није прецизирао да ли „живот бољи него икада“ почиње за све грађане Србије, те и за оних 300 радника смедеревског Кајзена који ових дана раде за минималац код турског инвеститора стискајући се да не иду у тоалет и не затраже чашу воде више. Или за хиљаде оних који џеџе на бироу јер су отерани из неке од стотину приватизацијом уништених фирми. Или је председник мислио и на све оне, а више их је од половине у Србији који раде – не за просечна 422 евра – него за минималац, који тек мало прелази 200 евра. Или на неколико десетина радника Гумопластике у Бујановцу који сањају и тај минималац јер их држава као већински власник плаћа испод законског минимума – од 8.000 до 15.000 динара месечно.

Наравно, и ову Вучићеву најаву живота бољег него икада треба узети са резервом, као и све претходне. Статистика коју је недавно објавио Демостат, а Данас пренео, показује да смо на дну европске лествице по износу просечне нето плате. У региону су од нас лошији једино Албанија са 378 и Македонија са 376 евра просечне зараде месечно. О развијеним европским државама да не говоримо. Норвежани раде месечно за просечних 3.332 евра, Британци за 1.990, Французи, Немци, Финци раде за више од 2.000 евра, а комшије Хрвати за 832 евра. У БиХ је просек плата, према подацима Демостата, 440 евра, а бољи од нас су и источни суседи Бугари и Румуни.

Зато је Вучићева бајка о златном добу пуна рупа, као и све његове досадашње о бољем животу који у Србију само што није стигао.

Тако је децембра 2013, тада као премијер, Вучић грађанима у Рипњу пред локалне изборе у београдској општини Вождовац рекао како „од мене имате само једно обећање – да ћете већ од 2014. видети и осетити да можемо да живимо боље, да смо направили озбиљне реформе“. У том тренутку просечна плата у Србији је 387 евра. Три месеца касније, марта 2014. просечна плата пала је на 374 евра, што наравно Александра Вучића није спречило да настави са обећањима не обазирући се на то да је једно већ прекршио.

„Свим људима у Србији гарантујем да ће већ на половини мандата нове Владе живети боље и да ће драстично бити смањен број незапослених, а тренутно спремамо читав низ закона који ће нам помоћи да створимо бољи амбијент за инвестиције“, рекао је марта те године. Бољи услови за инвеститоре свакако су створени, јер су странци похрлили да улажу у Србију, напредовали смо на Дуинг бизнис листи, отворила су се радна места, јула 2014. плата је „скочила“ на просечних 390 евра, али не и стандард грађана. Била су то радна места за јефтину радну снагу.

Председник државе је у ауторском тексту за Политику јула те године, изразио уверење да ће се „после две или три године спровођења реформи у држави створити услови да сваки грађанин радом обезбеди бољи живот себи и својој породици“.

Међутим, две године касније, новембра 2016, плата у Србији је нижа него 2013. године. Просечни износ зараде у новембру 2016. био је 372 евра, два евра мање него три године раније када је Вучић на предизборном скупу у Рипњу обећао бољи живот за наредну годину. То га, међутим, није спречило да 2016. оцени као „добру годину“ у којој Влада Србије „није имала дефицит“.

Онда ће априла прошле године, отварајући 15 километара обновљене железничке пруге на деоници Винарце – Ђорђево, још једном поновити своју чувену мантру „да ће сви грађани до краја године живети боље и да ће бити повећане плате и пензије“. Обећао је да ће и минимална зарада у приватним фирмама бити повећана, а да ће цела Србија бити премрежена путевима и железничким пругама.

Просечна плата пребацила је тог априла 400 евра, овог и 420 евра, али већина у Србији то није осетила. Нарочито не они који раде у приватним фирмама, било домаћих или страних инвеститора. Иста прича се понавља, инвестиције долазе, а власти остављају утисак да и даље више брину како да доведу инвеститоре и задрже их по, буквално, сваку цену, него што воде рачуна о томе како се они понашају према својим запосленима. За Владу и државу је битно да стопа запослености расте, али у каквим условима ће радити и за које плате грађани Србије за њих очигледно није приоритет. Зато и ову последњу изјаву председника државе, изречену пре неки дан у Бакуу да ће „будемо ли чували суфицит у буџету новца бити више него икада“, и да ћемо „живети боље него икада“, треба посматрати као ништа више до предизборно обећање, класични популизам којим жели још једном да задиви сваког свог гласача у Србији, домаћина који га је угостио, али и превасходно, чини се, самог себе.

(Данас)