Борјанка Милатовић: Тврдо затварање у сопствену еуфорију никада није донело промену — само разочарања

 Последњих недеља гледамо како се око студентског покрета ствара атмосфера у којој свака критика постаје анатема. Ко се усуди да пита, да сумња или да предложи другачији приступ — одмах је издајник, “вучићевац”, “цаци човек”, саботер. У таквој атмосфери више се не брани идеја слободе, већ се гради мала, уредно упакована догма. Зато је важно поновити нешто једноставно – покрет који не трпи критику не може да изнесе промену!

Нема ничег храброг у једноумљу. Нема ничег напредног у томе да се студентски бунт претвори у недодирљиву светињу којој се само клања, а никада не сме поставити питање. Ако је једна порука Стевана Филиповића данас драгоцена, онда је то она најосновнија: право да мислиш другачије не престаје онда када се другима не допадне твоја мисао.

Критика није непријатељ. Критика је коректив.

Они који је најгласније гуше — самопроглашени чувари покрета и морални контролори — заправо му чине највећу штету. Јер друштво не расте на аплаузу, него на дијалогу. На сукобу идеја, не на униформисаном одобравању. А тамо где се објављују само хвалоспеви, а сваки другачији тон брише и проглашава за напад, слобода је већ мртва.

Студентски покрет ће опстати само ако уме да слуша. Ако уме да прими питање без увреде, примедбу без параноје, аргумент без етикетирања. Тврдо затварање у сопствену еуфорију никада није донело промену — само разочарања.

Морамо раскрстити са референдумском атмосфером коју је створио режим, у којој се од његових присталица очекује да га безпоговорно подржавају. Ако желимо слободу, онда морамо бранити право свакога да говори слободно.

Без тога нема ни програма, ни стратегије, ни промене — само нова верзија старог модела: ко мисли другачије, тај је непријатељ.

Слобода мишљења није луксуз.

То је темељ.

Све остало је само бука.

Ауторка је новинарка

(Данас)