Андреј Ивањи: Стања голе репресије могу да трају дуго

На протесту у Новом Саду 5. септембра је под ударом полицијских пендрека и у диму сузавца све постало кристално јасно: Александар Вучић је након доласка из Кине пошао путем источњачких деспота. Дан после може да се извуче још неколицина закључака.

Протест у Новом Саду 5. септембра „Србијо, да ли се чујемо?“ на који су позвали Студенти у блокади представља прекретницу како за грађане који преко десет месеци демонстрирају против аутократије Александра Вучића, безакоња и корупције, тако и за режим Српске напредне странке. На слици напредњачке Србије нестали су сиви тонови, јутро наредног дана је освануло црно-бело. Након бруталног и систематског пендречења грађана које су спроводиле Жандармерија и Полицијска бригада може да се извуче неколицина закључака.

Прво Нема више изигравања демократије, нема лагања о „европском путу Србије“, Александар Вучић је након повратка из Кине пошао путем источњачких деспота. Можда су му колеге Лукашенко, Ким Џонг Ун, Путин и Си Ђинпинг замерили да је млакоња, можда су му улили храбрости да пређе на њихову страну историје, тек српски врховни вођа је преломио да бруталном полицијском силом стави тачку на грађанске протесте који му преко десет месеци кваре сан, планове и крње ауторитет у сопственим редовима и у иностранству.

Друго Чудан је био израз лица Вучића док се у ноћи петка на суботу обраћао народу. Кезио се од уха до уха док је говорио о 7020 демонстраната у Новом Саду, о блокадерима-терористима, екстремистима који ће сви да буду похапшени и полицији која их је разбуцала, наравно све у складу са законом.

Неки ће рећи да је осетио перверзно узбуђење и задовољство посматрајући како је на његов миг у главном граду Војводине невиђена полицијска сила млатила оне који му се супротстављају, гушила их у сузавцу, бацала на земљу и хапсила. Да је осетио усхићење демонстрацијом сопствене моћи.

А могуће је и да је тај искривљени осмех одраз снебивања кукавице свесне да је пошла путем са кога више нема повратка, на коме више нема изврдавања, који води у директну конфронтацију са функционалним европским демократијама, Европском унијом и грађанима сопствене земље који су га прозрели и презрели.

Стекао се и утисак да је код председника Србије поодмакао процес самозаваравања из кога проистиче опасна неурачунљивост, да су се калкулисане лажи изродиле у пројекцију истине каква потискује страх.

Треће Процес разрешења дубоке политичке и друштвене кризе коначно је добио на убрзању. Примена силе каква је примењена у Новом Саду наговештава директну конфронтацију напредњачког режима са свима који буду покушали да му стану на пут. Таква ситуација је неодржива.

Четврто Грађани који су се побунили против клептократске власти једног човека и једне партије, против ненормалности и безумља које сеју информери и пинкови најкасније након протеста у Новом саду постали су свесни да су Вучићи и њихови сарадници спремни да све што су саздали бране најбруталнијом силом. Постоји оправдана бојазан да се не би зауставили само на пендречењу, гажењу и сузавцу и масовним привођењима уколико би били сатерани уза зид.

Пето Покушај застрашивања ће или уродити плодом, па ће се Србија претворити у Белорусију, те ће уследити још масовније чистке и откази непослушницима, биће разорени универзитети као језгро побуне, склоњени судије и тужиоци којима је закон пречи од воље врховног напредњачког вође.

Или ће земља из фазе мирољубивих протеста које власт толерише ући у фазу физичких сукоба са несагледивим последицама. Вучић је демонстрирао да са њим мирољубивог решења нема.

Шесто Не треба се заваравати да се назире крај овом режиму. Стања голе репресије могу да трају дуго, производња страха може знатно да се појача, на пример масовним изрицањем вишегодишњих затворских казни за све који покушају да се супротставе државној сили коју контролише СНС на челу са Вучићем.

Седмо Шта ће бити са Србијом се ломи сада, данас, почев од 6. септембра. Ако протести утихну, основне људске слободе на којима почива демократски свет нестаће у мрклом напредњачком мраку.

Осмо Пошто су опозиционе политичке организације потпуно маргинализоване и нису у стању да се уједине, блиска будућност Србије зависи од младих људи, пре свега од студената. То је помисао колико застрашујућа, толико и охрабрујућа. Ове генерације које тек што су школске клупе заменила за универзитетске амфитеатре нису у протеклих десет месеци показивале страх нити спремност да погну главу и крену линијом мањег отпора прикључујући се напредњачкој сили или почну да пакују кофере. А нити један родитељ своје дете неће оставити на цедилу.

Девето Ако Европска унија не буде реаговала на оно што се у петак пред очима посланика Европског парламента догађало у Новом Саду, у земљи која има статус кандидата за приступ ЕУ, изгубиће сваку веродостојност. Онда можемо да почнемо да се опраштамо од либералне демократије на којој је грађен мир у западној хемисфери од краја Другог светског рата.

(Време)