Андреј Ивањи: Да ли је Вучић незналица или лажов када побуњене српске студенте пореди са Црвеним Кмерима

Александар Вучић је превазишао сопствене опсенарске лажи када је српске студенте, који се боре за владавину права и упориште имају у градовима, упоредио са Црвеним Кмерима који су хтели да разоре урбане средине и становништво и успоставе сељачку државу. Или је просто незналица која је све побркала. Поређење је толико глупо да се ваља подсетити на неке чињенице.

Председник Србије Александар Вучић је студенте који се не слажу са његовом политиком безакоња упоредио са Црвеним Кмерима – једном од најкрвавијих и најбруталнијих политичких организација у модерној историји. Ово поређење не само што је превазишло његове претходне злобне и лажне оптужбе на рачун студената, већ је и толико глупо да изазива сумњу да је произашло из незнања.

Историја Црвених Кмера почиње у Паризу 1950-их, где су камбоџански студенти, међу Којима су били Пол Пот, Јенг Сари и Кије Сампан основали марксистичко студентско удружење. По повратку у домовину, придружили су се Комунистичкој партији Камбоџе која је до 1953. била колонија Француске. По проглашењу независности земља је била под влашћу принца Нородома Сиханука и његове Народне социјалистичке заједнице. Током камбоџанске студентске побуне 1963. године, Пол Пот и неколико његових сарадника су прешли у илегалу и почели да граде герилску организацију под именом „Црвени Кмери“.

Пол Пот

Вијетнамски рат и пуч

Од 1965. године рат који је беснео у Вијетнаму се прелио на Камбоџу. Погранични инциденти су бивали све чешц́и, а Јужни Вијетнам је прогонио Кмере због распуштања мањина у провинцијама Меконг. Као одговор, Камбоџа је дозволила Кини да успостави базе Вијетконга близу камбоџанске границе, које су САД бомбардовале 1969. године. У одсуству Сиханука, у марту 1970. године догодио се пуч који је предводио маршал Лон Нол, гурнувши земљу у рат.

Бекство из Пном Пена пред налетима Црвених кмери, јануар 1974.

Хаос ратних година између 1970. и 1975. довео је до масовне нестабилности. Црвени Кмери предвођени Полом Потом искористили су ово стање и свргнули владу Лон Нола коју су подржавале Сједињене Америчке Државе. 17. априла 1975. године, Црвени Кмери су заузели главни град Пном Пен. Рођена је Народна Република Кампучија. Трајала је до 7. јануара 1979. године. Била је то једна од најкрвавијих диктатура у модерној историји.

Идеологија и терор Црвених Кмера

План Црвених Кмера био је да успоставе радикални комунистички систем. Желели су да створе примарно аграрно друштво. Хрлећи ка том циљу, поделили су становништво на „стари“ и „нови“ народ: градско становништво, „нови народ“, био је класни непријатељ који се као богатио на рачун сеоског становништва. Стога је требало евакуисати све градове, а људе приморати на пољопривредни рад.

Тако је више од два милиона становника Пном Пена морало да напусти град у року од неколико дана. Десетине хиљада Камбоџанаца је изгубило живот током ових присилних маршева на село.

Црвени кмери

Црвени Кмери су укинули све верске обреде, новац и приватну имовину. Забранили су језике и обичаје мањинских група. Културне и верске институције, школе и предузећа су уништени. Будисти и хришћани, свештенство и монаси су прогоњени, као и етничке мањине, укључујући Кинезе, Вијетнамце, Тајланђане, а посебно муслиманске Чаме.

Нису били сигурни ни припадници војске, полиције и државни службеници који су се плашили нових владара. Не само да су елиминисани следбеници свргнутог Лон Нола, већ су чак и чланови кмерских кадрова постали жртве чистки.

Црвени кмери су масовно злоупотребљавали децу као војнике. Отимали су је од породица, у логорима обучавали за борбу, терали да убијају од малих ногу.

Камбоџанске избеглице 1979.

Од скоро осам милиона становника Камбоџе, најмање 1,7 милиона људи је убијено или умрло од глади, прекомерног рада или болести током четири године режима Црвених Кмера.

Центар за мучење и испитивање Туол Сленг у близини Пном Пена постао је симбол овог терора. Према Меморијалном центру Туол Сленг, од приближно 14.000 затвореника доведених у „Затвор безбедности 21“ између 1975. и 1979. године, само седам је преживело.

Пад Црвених Кмера

У децембру 1978. године, вође Црвених Кмера су одлучиле да изврше инвазију на Вијетнам како би освојили делту Меконга, коју су некада насељавали Камбоџани. Била је то велика грешка. За врло кратко време, вијетнамске трупе су у контранападу збрисале Црвене кмере и заузеле Пном Пен. 7. јануара 1979. године, режим Црвених Кмера је завршен.

„Поља смрти“ Пола Пота.

Вијетнам је у Камбоџи поставио владу коју су чинили интелектуалци у егзилу и бивши чланови Црвених Кмера – укључујући и вођу Хун Сена. Вијетнамци се нису повукли све до 1989. године. До тада су стално били ангажовани у борбама са герилским групама и Црвеним Кмерима, које су, као противнике владе коју су подржавали Вијетнамци, подржавале и Кина и САД.

Да ли би, и ако, шта би ту са чиме и ко са киме могло и могао да се пореди, нека читаоци закључе сами.

(Време)